Предавања
 

јун 2017
П У С Ч П С Н
29 30 31 1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 1 2

Архива

Ministarstvo kulture GRB ISPISI

Sekretarijat za kulturu grada beogradalogo

Logo Telekom Srbija full color-page-001

sava-logo

ERSTE BANK LOGO PLAVA POZADINA

tejk_over

pogresno vv

Учествују: Сунчица Денић, Владислава Војиновић, Зоран Мандић и аутор. Мала сала, четвртак 27. април, у 19.30.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

sibinovic„Погрешно!” – могло би да стоји као мото целокупне модернистичке литературе. Од Љермонтовљевог „Јунака нашег доба” до Сибиновићевог постмодернистичког „бунтовника без разлога” само се процесуира оно што је рођењем модернитета заувек успостављено и изгубљено: човек, свет, космос, Бог...
И тај изгубљени човек, и свет, себе изнова проналазе у негативном билдунгснаративу, у промашеном самоосвешћењу српске прозе, у тако посебном прозном „стилу” ове књиге, који себе превасходно заснива на себи самоме, а не, како смо навикли у савременој прози, на подтекстуалним идентитетима.

И Достојевски, и Булгаков, и „Дневник о Чарнојевићу”, и Нови завет, и све културолошке, књижевноисторијске и библијске матрице, политичке, друштвене и сл. референце, тако пригушено се скупљају у Сибиновићев текст. Аутентичност једне прозе, књижевног текста, огледа се у томе колико је аутор снажан да се „одупре” очевима нарације.
Ђорђе Сибиновић је, без икаквог напора, овај задатак обавио.
Еруптивно, у на моменте неподношљиво компликованим за свест савременог читаоца синтаксичким и наративним слаповима (које би усвојила као своје и „Башта, пепео”), у једној мислилаца достојној наративизованој реторици, у оном „људском у језику” (Кант), у коме се скупљају осе симетрије његове поезије, есејистике, књижевнокритичких елаборација, његових правно- и књижевнотеоријских текстова, „јунака нашега доба” налазимо тек у језику. У тако деликатном језику романа „Погрешно”, да можемо схватити да је тај јунак нашег доба тек језик, иза кога стоји човек и који је са њим већ нестао. Да ли је и то погрешно? Да ли постоји књижевност која то није? Ђорђе Сибиновић нам је свој одговор већ дао, а Ниче нам је одавно добацио: „Нама треба велики стил!”Све је, дакле, погрешно и у својој погрешности велико, и зато овај роман, зато људскост, зато човек може коначно да се распадне до краја и да буде сачуван у свом великом поразу. По цену да је и то оно једино и коначно Погрешно. А тако деликатна веза са „Романом о Лондону” и „Мајстором и Маргаритом”, заправо са ђаволом који нас приповеда, само нас може уверити у супротно: и по цену смрти, човек је преживео. Зато ни ђаво више не зна „шта ће се сутра догодити. Шта ће сутра бити погрешно”.
Човек зна. Зато роман „Погрешно”.

Драган Бошковић