Предавања
 

април 2017
П У С Ч П С Н
27 28 29 30 31 1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30

Архива

Ministarstvo kulture GRB ISPISI

Sekretarijat za kulturu grada beogradalogo

Logo Telekom Srbija full color-page-001

sava-logo

ERSTE BANK LOGO PLAVA POZADINA

tejk_over

 

 

mentalno-zdravlje1.jpg

 

 ,,НЕРЕШИВИ КЛИЈЕНТИ” – СПРЕМНОСТ ЗА ЖИВОТ, Мала сала, уторак, 18.4.2017. у 19.30.

 

 

 

Циклус предавања ЗРЕЛОСТ – ЗДРАВЉЕ – РАЊИВОСТ

 

Предавачи: проф. др Томислав Седмак, неуропсихијатар и проф. др Бранко Ћорић, неуропсихијатар

 

 

 

1.   СТАБИЛНОСТ/РАЊИВОСТ – ПРИЛАГОДЉИВОСТ/СТРЕСНОСТ   (4.4.2017)

 

2. КРИЗЕ (КАДА ПОЧИЊУ СТАБИЛНИ А КАДА НЕСТАБИЛНИ СИСТЕМИ КОД ЧОВЕКА – МЛАДОСТ/ОДРАСЛО ДОБА/СТАРОСТ) (11.4.2017.)

 

3. ,,НЕРЕШИВИ КЛИЈЕНТИ” – СПРЕМНОСТ ЗА ЖИВОТ (18.04.2017.)

 

4. ТЕРАПЕУТ СА ЕКЛЕКТИЧКИМ ПРИСТУПОМ (25.04.2017.)

 

Коларац, април 2017, уторком у 19,30 сати. Улаз слободан.

 

 

Кратак садржај:

 

 

            У протеклих стотину година (од Фројда до постмодерне и данашњих дана) истраживачки и теоријско-методолошки покрети и промене, нарочито у психијатријској пракси (медицинска грана), одвијали су се у неколико релативно стабилних праваца ослањајући се првенствено на боље разумевање граница између менталног здравља и душевних поремећаја. Опште напредовање научног погледа (у основи био-психо-социјалног уз уважавање односа тело/разум), захваљујући социјално-антрополошким подацима о савременом човеку, покретало се, и мењало се према подацима о више/мање (не)прилагођеним понашањима насталих као последице несклада у динамици односа мишљења и афеката.

 

            Претпоставка је да у формирању (развој појединца) просечног понашања код личности постоји жеља да се буде здрав, зрео и одговоран. Ипак, има и велики број оних који траже помоћ али немају те жеље. Међутим, не смемо заборавити да улога болесника представља одустајање од одговорности. Треба се подсетити да стабилност система контролисаног понашања чија чврстина гарантује одсуство потенцијалних поремећаја, зависи, пре свега, од смисла тренутка и огледа се у успешном превазилажењу страхова (од болести/лудила, кривице, неуспеха и казне).

 

            Из психијатријске праксе познато је да, нарочито када се ради о тежим поремећајима, ране интервенције су највећи гарант за успешно превазилажење болести лечењем. Пре тога, ипак, морамо проценити које су могућности за психијатријско превентивно деловање. Јер, не ретко, помиње се да су савремени стандарни приступи душевним поремећајима задовољавајући, што прате подаци да су исходи у отклањању болести и последица значајно бољи само тамо где се троши више средстава на лекове и методе психијатријског лечења. Што је и логично са аспекта био-психо-социјалног психијатријског приступа овим поремећајима с обзиром да је социјална психијатрија као врста психијатријског размишљања почела болест да прати, не само кроз медицински модел (биолошки однос: узрок/последица) већ и путем социјалног модела (понашање) и психолошког модела (интрапсихичко стање). У ствари, савремена психијатрија пошла је од корекције неприлагођености пацијената под геслом: ,,урађено је тако мало и тако касно”1.

 

            Широм света, међутим, и даље, намеће се проблем решавања предрасуда према душевним поремећајима и третману таквих болесника и према психијатрији у целини. Требало би пуно времена за одговор зашто и даље постоје отпори и неповерење у нашу струку. По нашем мишљењу опасност од поновног погоршања болести представља један од корисних показатеља који је углавном праћен једностраним истраживањем фокусираним на флоридно погоршање или на поновно јављање позитивних симптома болести. То, међутим, само делимично представља аспект хронификације поремећаја. Стога истичемо нашу претпоставку да здравље првенствено зависи од усклађеног односа: стабилност/рањивост према прилагодљивости/стресности. Зато смо истакли као један од често помињаних проблема спремност за живот тзв. ,,нерешивих клијената”, који смо посебно обрадили2.

 

            Насупрот учесталом мишљењу, код хроничног тока болести постоје јаснији међузависно-узрочни односи од психосоцијалних него биолошких чинилаца. Стога се, као неопходно, намеће развијање што ширег психосоцијалног приступа менталном здрављу и поремећајима. У основи такве методологије сматрамо да мора да буде присутан тзв. еклектички психотерапеут, где свеобухватност подразумева терапеутово поштовање и учешће, како пацијената са пратиоцима тако и бројних сарадника. У таквом терапијском моделу, који треба организовати кроз: изравни утицај на рањивост, уз помоћ избегавања или ублажавања акутних и хроничних стресогених чинилаца зарад повећања пацијентових одбрамбено/борбених способности, пре свега оечкује се да, терапеут својим активностима олакшава садејство између поменутих процеса у лечењу.

 

 

[1] Birchwood., M., Fowler,D., and Jackson,C., (2000): Early Intervention in Psychosis, A Guide to Concepts,Evidence and Interventions, Wiley&Sons Ltd.,New York, 5pp.

[2] Ћорић,Б., (2001):Кућно лечење психотичних болесника, издање аутора, штампа ,,Мрљеш“, Београд, 32-44.