О КНУ
 

април 2017
П У С Ч П С Н
27 28 29 30 31 1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30

Архива

Ministarstvo kulture GRB ISPISI

Sekretarijat za kulturu grada beogradalogo

Logo Telekom Srbija full color-page-001

sava-logo

ERSTE BANK LOGO PLAVA POZADINA

tejk_over

Kolarac - slikaИлија Милосављевић Коларац 1878. године тестаментом је сав свој иметак оставио српском народу у циљу ширења науке и културе. Од свег имања требало је основати Фонд за подизање српског универзитета, који ће се звати Универзитет Илије М. Коларца основан сопственим трудом на корист свога народа. Коларчев народни универзитет отпочео је своју програмску делатност 9. октобра 1932.
У развитку Коларчеве задужбине уочавају се три периода. Од 1878. до 1886. трајали су судски процеси у којима се тумачио и оспоравао Коларчев тестамент, од 1886. до 1912. организовала су се оба фонда. Књижевни фонд је тада активно радио и објавио 113 дела. Из мноштва доброчинстава издвојили бисмо да је Задужбина Илије Милосављевића Коларца дала средства Народном музеју за откуп слика са Прве југословенске уметничке изложбе, приређене 1904, у просторијама Капетан Мишиног здања, тада Велике школе, данас Ректората Београдског универзитета. Тако је основана Југословенска галерија из које су се развиле збирке сликарства, скулптуре и цртежа XX века, најбогатије и најбоље уобличене целине у Србији и некадашњој Југославији.

Од 1912. до 1932, после Балканских ратова и Првог светског рата обновљен је рад Књижевног фонда и сакупљана су средства за Универзитет. Пошто је 30-их година 20. века вредност имања нарасла на двадесет милиона у покретном и тридесет милиона у непокретном имању, Одбор се двоумио да ли да се одмах отвори Народни универзитет, за који је Задужбина имала средства, или да се сачека и касније отвори још један класични универзитет, поред три постојећа у Краљевини. Пошто трошкове за класични Задужбина није могла покрити ни у наредним деценијама, одлучено је да се отвори Народни универзитет, посебно зато што је он и најбоље одговарао смислу Коларчевог тестамента. Министраство просвете је 30. јануара 1928. одобрило употребу Универзитетског фонда за оснивање Народног универзитета. За подизање зграде откупљено је земљиште на Краљевом тргу (данашњем Студенстком тргу).
Складно здање Коларчеве задужбине подигнуто је 1932. године. Архитекта Петар Бајаловић, поседујући ванредни осећај за архитектонске финесе, најпре је приступио решавању проблематике простора концертне дворане. У изградњи су примењена најсавременија научна знања о акустици тог времена, па се Велика дворана и данас сматра најакустичнијом салом за потребе музичких извођења у Београду и једном од најакустичнијих у Европи.
Народни универзитети су у то време свуда у свету попуњавали празнине у формалном образовном систему (у Данској су били намењени сељацима, у Енглеској радницима, у Аустрији средњој грађанској класи). Коларчев народни универзитет био је отворен за људе из различитих друштвених слојева, различитог нивоа образовања, различитог узраста, за све оне жељне знање и свесне његове вредности. Он је био окренут и онима које су животне оклоности онемогућиле да се редовно школују.
Основни циљ Универзитета од почетка је био „да шири научна знања и схватања, да развија утицај примењених наука у народном животу и привреди, и да непрестано поучава у појединим вештинама и умењима". Пошто се наука стално развија и напредује, сталне су и потребе за новим знањима. Стога су на трибини Коларчевог универзитета наши стручњаци континуирано излагали нове резултате до којих су у својим истраживањима долазили. С друге стране, поред високе науке, трибина је била посвећена и популаризацији научних знања и уметничког укуса. Зато су се достигнућа из природних, друштвених и хуманистичких наука излагала на кратак, јасан, прегледан и привлачан начин. С тим циљем Коларчев народни универзитет одржавао је сталну везу друштва са текућом културом, науком и уметношћу и настојао је да изазива научно интересовање код најшире публике. Такође је био отворен за важне теме из културне историје. Народни универзитет био је чврсто утемељен у српској култури, али је осветљавао и друге културе да би тиме ширио општу просвећеност и помогао друштву да се уклопи у ширу заједницу свих народа. Програми Универзитета били су отворени за југословенске и словенске теме, а посебно за осветљавање словенских узајамности. У том циљу од почетка је препознат значај учења страних језика, па се у оквиру Универзитета отвара Школа модерних језика.
Рад Коларчевог народног универзитета био је организован у форми систематских курсева и посебних предавања. Нарочита пажња поклањана је природним, техничким и привредним наукама, као и хигијени. С постепеним развијањем делатности, стваране су слободне катедре, у оквиру којих је радио велики број предавача. Свака секција састојала се од пет чланова. Они су разматрали предлоге тема које су подносили сарадници. Групе студија на почетку делиле су се на: познавање наше земље (геологија, географија са климатологијом, ботаника и зоологија, саобраћај, природни ресурси, етнологија, развијање насеља, језик, књижевност, уметност, културна и политичка историја, правна и политичка организација државе, народна просвета и хигијена), општа наука (природна, егзактна и хуманистичка), примењена наука најновијег времена и специјални течајеви. Ове студије груписале су се у три одсека: природне и егзактне науке, привреда и право, историјско-филолошке науке са уметношћу и филозофијом. Програм се пажљиво и систематски планирао и усклађивао се као целина. Да би предавања била што егзактнија и јаснија, постојала је идеја да се унутар Универзитета оснује лабораторија, која би првенствено била у функцији програм из природних наука. Специјализована библиотека била је, пре свега, намењена предавачима, а њен фонд чинили су првенствено речници, енциклопедије, атласи, серијска издања и часописи. Народни универзитет, између осталог, био је отворен и према практичним знањима, те су у њему организовани курсеви за пољопривреднике, занатлије, трговце и чиновнике.
Народни универзитет се развијао и као културни покрет. Није се задржао само у Београду, већ се ширио свуда тамо где за то било услова. Такође је био повезан са осталим институцијама овог типа у земљи и са њима размењивао предаваче и програме.

 

Од 1968. године Одбор Задужбине Илије М. Коларца сваке године додељује Плакете Коларчеве Задужбине за изузетан допринос развоју програма Задужбине, а од 1977. и Годишњу награду Галерије за најбољу изложбу у сезони.

 

Одлуком 05 БР. 022-3566/2013 Министарства културе и информисања од 13. априла 2013. године Задужбина Илије М. Коларца добила је статус установе културе од националног значаја.

 

Литература о Илији Милосављевићу Коларцу и Коларчевом народном универзитету

Никола Крстић, Задужбина Илије М. Коларца, Београд 1886.
Милан Ђ. Милићевић, Илија М. Коларац, добротвор српске просвете, Београд 1896.
Александар Белић, Коларчев народни универзитет,

Споменица о отварању 19. октобра 1932. у Београду, Београд 1932.
Гордана Гордић, Задужбине и задужбинарство у традицији српског народа, Београд 2010.