О Илији М. Коларцу
 

април 2017
П У С Ч П С Н
27 28 29 30 31 1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30

Архива

Ministarstvo kulture GRB ISPISI

Sekretarijat za kulturu grada beogradalogo

Logo Telekom Srbija full color-page-001

sava-logo

ERSTE BANK LOGO PLAVA POZADINA

tejk_over

Урош ПредићИлија Милосављевић родио се 1800. године у селу Коларима, код Смедерева. Касније је добио надимак Коларац по месту рођења. У свом селу учио је основну школу. Затим је у Вршцу радио у трговини и учио трговачки посао. Из Вршца се 1817. преселио у Београд, где је постао трговачки калфа. Ту се и оженио Синђелијом, кћерком трговца Милутина Радовановића, код кога је радио. Своју прву радњу отворио је у данашњој Дубровачкој улици. Из Београда одлази за Панчево 1828. и тргује житрицама и свињама. Занимљиво је да је 1851. године постао члан Панчевачког стрељачког друштва. Своје интересовање за књижевност и просвету исказује тиме што, заједно са женом, 1854. постаје члан Матице српске. Истовремено даје новац за штампу Грофа од Монте Христа Александра Диме, у преводу Милана Д. Рашића. После Синђелијине смрти, 1856. године, вратио се у Београд, где је трговао сољу и шалитром. Испод Варошкапије, у данашњој Поп Лукиној улици, купио је земљиште и саградио кућу. Другу кућу подигао је на Стамболкапији, данашњем Тргу Репубилке. Заједно са војводом Томом Вучићем 1857. основао је Фонд за помињање оних који су изгинули за Отаџбину. Новац из фонда трошен је на помне погинулима у борбама за ослобођење од турске власти. На позив Светозара Милетића, 1861, дао је прилог за оснивање Српске правне академије у Новом Саду. Овим средствима управљала је Матица српска. Што је дубље улазио у године, све је више сужавао своје трговачке послове не упуштајући се у нове. Године 1878. био је оптужен и осуђен за велеиздају, за учешће у Тополској побуни. У затвору је провео неколико месеци, после чега је помилован. Из затвора се вратио нарушеног здравља и исте године, 6. октобра (по старом календару) умро је у својој кући на Стамболкапији.

КЊИЖЕВНИ ФОНД

 

4Илија Милосављевић Коларац 1861. године основао је Књижевни фонд. Он је и пре тога помагао књижевницима да објаве своја дела, али то није чинио редовно и систематски. Зато је одлучио да, док је жив, од својих прихода годишње издваја 100 дуката за подршку књижевности и објављивање дела на српском језику која „часност, родољубије и полезна знања у народу распростиру“. Председник Одбора тог фонда био је Коста Цукић, секретар Љубомир Ненадовић, а чланови Панта Јовановић, Емилијан Јосимовић, Милоје Лешјанин, Димитрије Матић и Јосиф Панчић. До 1874. помогао је објављивање 42 дела, међу којима је највише било превода. Коларац је тестаментом из 1877. оставио 10 000 дуката за Књижевни фонд Илије М. Коларца да би помагао „људима који пишу за народну просвету, а нису у стању сами у штампу давати“. Одбор је такође био овлашћен да издаје уџбенике и поклања их сиромашним ученицима. Књиге чије је објављивање помагао Фонд морале су бити штампане ћирилицом. Коларац наглашава да средства треба да буду доступна и Србима „са оне стране“, односно изван тадашње Кнежевине Србије, ако њихова дела заслужују помоћ. Одбор Фонда имао је право и дужност да одређује који ће род књижевности и у којој мери помагати. Следећа дела, између осталих, објављена су уз помоћ Коларчевог Књижевног фонда: Кавкаски роб А. С. Пушкина (1863) (прев. С. Новаковић), Фестер Марка Аурелија (1863) (превод Д. Матић), Гетеов Торквато Тасо (1864) (прев. Д. Павловић), Историја српске револуције Л. Ранкеа (1864) (прев. С. Новаковић), Софоклова Антигона (1873) (прев. Папакостопулос), Историја Србије од почетка 1813. до конца 1815. Симе Милутиновића Сарајлије (1888), Ускок С. Матавуља (1982), Сервантесов Дон Кихот (1895) (прев. Ђ. Поповић), Скерлићева Историја српске књижевности (1914), Љубав у Тоскани М. Црњанског (1930), дела из области природних наука – Земља и природни појави на њој (превод, 1870), О земљи, месецу, сунцу и звездама (превод, 1870), Тумачење природних појава (превод, 1870), Словенска митологија Луја Лежеа (1904) (прев. Р. Агатоновић), О радиуму Драгољуба Јовановића... Књижевни фонд је помогао откупом роман Нечиста крв Б. Станковића. Такође је помагао и часописе: Вилу, Невен, Српскикњижевнигласник, Мисао, Босанску вилу, Књижевни север и др. У каснијем периоду Коларчев народни универзитет објављивао је сепарате предавања одржаних на трибини КНУ или целе циклусе у засебним публикацијама.

 

ТЕСТАМЕНТ

 

 

t1 copy  t2 copy  t3 copy  t4 copy  t5 copy  t6 copy

 

Илија Милосављевић Коларац 1878. године тестаментом је сав свој иметак оставио српском народу у циљу ширења науке и културе. Од свег имања требало је основати Фонд за подизање српског универзитета, који ће се звати Универзитет Илије М. Коларца основан сопственим трудом на корист свога народа. Коларчев народни универзитет отпочео је своју програмску делатност 9. октобра 1932.
         У развитку Коларчеве задужбине уочавају се три периода. Од 1878. до 1886. трајали су судски процеси у којима се тумачио и оспоравао Коларчев тестамент, од 1886. до 1912. организовала су се оба фонда. Књижевни фонд је тада активно радио и објавио 113 дела. Од 1912. до 1932, после Балканских ратова и Првог светског рата обновљен је рад Књижевног фонда и сакупљана су средства за Универзитет. Пошто је 30-их година 20. века вредност имања нарасла на двадесет милиона у покретном и тридесет милиона у непокретном имању, Одбор се двоумио да ли да се одмах отвори Народни универзитет, за који је Задужбина имала средства, или да се сачека и касније отвори још један класични универзитет, поред три постојећа у Краљевини. Пошто трошкове за класични Задужбина није могла покрити ни у наредним деценијама, одлучено је да се отвори Народни универзитет, посебно зато што је он и најбоље одговарао смислу Коларчевог тестамента. Министраство просвете је 30. јануара 1928. одобрило употребу Универзитетског фонда за оснивање Народног универзитета. За подизање зграде откупљено је земљиште на Краљевом тргу (данашњем Студенстком тргу).
        Складно здање Коларчеве задужбине подигнуто је 1932. године. Архитекта Петар Бајаловић, поседујући ванредни осећај за архитектонске финесе, најпре је приступио решавању проблематике простора концертне дворане. У изградњи су примењена најсавременија научна знања о акустици тог времена, па се Велика дворана и данас сматра најакустичнијом салом за потребе музичких извођења у Београду и једном од најакустичнијих у Европи.
        Народни универзитети су у то време свуда у свету попуњавали празнине у формалном образовном систему (у Данској су били намењени сељацима, у Енглеској радницима, у Аустрији средњој грађанској класи). Коларчев народни универзитет био је отворен за људе из различитих друштвених слојева, различитог нивоа образовања, различитог узраста, за све оне жељне знање и свесне његове вредности. Он је био окренут и онима које су животне оклоности онемогућиле да се редовно школују.
         Основни циљ Универзитета од почетка је био „да шири научна знања и схватања, да развија утицај примењених наука у народном животу и привреди, и да непрестано поучава у појединим вештинама и умењима". Пошто се наука стално развија и напредује, сталне су и потребе за новим знањима. Стога су на трибини Коларчевог универзитета наши стручњаци континуирано излагали нове резултате до којих су у својим истраживањима долазили. С друге стране, поред високе науке, трибина је била посвећена и популаризацији научних знања и уметничког укуса. Зато су се достигнућа из природних, друштвених и хуманистичких наука излагала на кратак, јасан, прегледан и привлачан начин. С тим циљем Коларчев народни универзитет одржавао је сталну везу друштва са текућом културом, науком и уметношћу и настојао је да изазива научно интересовање код најшире публике. Такође је био отворен за важне теме из културне историје. Народни универзитет био је чврсто утемељен у српској култури, али је осветљавао и друге културе да би тиме ширио општу просвећеност и помогао друштву да се уклопи у ширу заједницу свих народа. Програми Универзитета били су отворени за југословенске и словенске теме, а посебно за осветљавање словенских узајамности. У том циљу од почетка је препознат значај учења страних језика, па се у оквиру Универзитета отвара Школа модерних језика.
         Рад Коларчевог народног универзитета био је организован у форми систематских курсева и посебних предавања. Нарочита пажња поклањана је природним, техничким и привредним наукама, као и хигијени. С постепеним развијањем делатности, стваране су слободне катедре, у оквиру којих је радио велики број предавача. Свака секција састојала се од пет чланова. Они су разматрали предлоге тема које су подносили сарадници. Групе студија на почетку делиле су се на: познавање наше земље (геологија, географија са климатологијом, ботаника и зоологија, саобраћај, природни ресурси, етнологија, развијање насеља, језик, књижевност, уметност, културна и политичка историја, правна и политичка организација државе, народна просвета и хигијена), општа наука (природна, егзактна и хуманистичка), примењена наука најновијег времена и специјални течајеви. Ове студије груписале су се у три одсека: природне и егзактне науке, привреда и право, историјско-филолошке науке са уметношћу и филозофијом. Програм се пажљиво и систематски планирао и усклађивао се као целина. Да би предавања била што егзактнија и јаснија, постојала је идеја да се унутар Универзитета оснује лабораторија, која би првенствено била у функцији програм из природних наука. Специјализована библиотека била је, пре свега, намењена предавачима, а њен фонд чинили су првенствено речници, енциклопедије, атласи, серијска издања и часописи. Народни универзитет, између осталог, био је отворен и према практичним знањима, те су у њему организовани курсеви за пољопривреднике, занатлије, трговце и чиновнике.
           Народни универзитет се развијао и као културни покрет. Није се задржао само у Београду, већ се ширио свуда тамо где за то било услова. Такође је био повезан са осталим институцијама овог типа у земљи и са њима размењивао предаваче и програме.
         Од 1968. године Одбор Задужбине Илије М. Коларца сваке године додељује Плакете Коларчеве Задужбине за изузетан допринос развоју програма Задужбине, а од 1977. и Годишњу награду Галерије за најбољу изложбу у сезони.
           Одлуком 05 БР. 022-3566/2013 Министарства културе и информисања од 13. априла 2013. године Задужбина Илије М. Коларца добила је статус установе културе од националног значаја.
            Литература о Илији Милосављевићу Коларцу и Коларчевом народном универзитету
            Никола Крстић, Задужбина Илије М. Коларца, Београд 1886.
            Милан Ђ. Милићевић, Илија М. Коларац, добротвор српске просвете, Београд 1896.
         Александар Белић, Коларчев народни универзитет, Споменица о отварању 19. октобра 1932. у Београду, Београд 1932.
            Гордана Гордић, Задужбине и задужбинарство у традицији српског народа , Београд 2010.